Vodenice Miline

Јанковића воденица. Зар проћи, а не застати? Види.. Ту је горњак што се ротира и онај што носи, а стоји. Оба подједнако важна и трошена. Воденично камење у пару. Као да их је клесар недавно чаканцем и секачем отковао. Како проћи поред темеља Остојине воденице, а не застати, не признати да је то место равно светињи. Замислите само колико је жита за славске колаче, за чеснице или погаче за бабине, самлевено баш овде. Ако си вољан да ослушнеш, из дна душе, сигуран сам...чућеш од‌јек чекетала, које као да броји и својим ритмом некако наговара свако зрно да неповратно ускочи у грло горњака. У горњем делу, иза куће Срдана Дикосавића, била је воденица. Чућеш хук воде која из бране кроз бадањ и онај нај ужи део...туљак, снажним млазом гони воденично коло, које као чигра у пируети плеше на кобилици и вертикалним вратилом окреће горњи камен. А он, горњи камен као да плива изнад камена који стоји.