Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru… Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta? I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru? I reče da je stigla tog jutra iz Dižona. Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom). Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo… Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža… I nije rekla ništa (nasmešila se samo). I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem. Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem… - Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile… - Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive… I, eto nas. U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom… Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom. Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet… Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne. Negde od Tarske vale, od obale… Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi? Kao da stiže glavom car u Kanfanar. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Važi, sve ćemo to imati u vidu… Pa, da… Nas tri drugara, lovci na šanse… Tri musketara iz ravne provanse… “Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet… Istra je naša! L’Istria è nostra! Važi, al’ momentalno naša je i vozdra! Tu je stvar čista: Čija je Istra, njegov je svet. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Dobro, sve ćemo to imati u vidu… Majica, farke i espadrile… Paradna uniforma naše eskadrile. Palac na cesti… Gde li ću sresti onu iz sna? I put do raja, svejedno umori… I brzi voz na kraju uspori… I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna). Taj dan je bio dosta duži od drugih dana… Plava laguna, Via Flengi i Funtana… I tad stao nam je tip sa kombijem, pa do Umaga s tim hipi zombijem… Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć. Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju, ko trag bikinija na koži otprilike traju… Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji… Ma, super mi je sve to, po curica za leto… Vreme na revers uzeto. Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše. Svoj je vrtela film, što je OK sasvim, svako bira svoj lik. Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor, vrapčić košavom nošen… I toliko od nas… Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik. I mahala mi dugo sa prozora vagona… I pisala mi (posle) da pamti sunce juga… I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona… Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… Ni traga.
.... taj dan je bio dosta duži od drugih dana.... Pa koliko treba nečega u čoveku da bi napisao ovako nešto....... A tek.... ..... A'l moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti..... neka u dobru.... neka u zlu..... ALI UZ NJU...... BESKRAJNO jedan jedini i neponovljivi....
Kada čujem onaj klavirski deo gde počinje sa "a za sve je kriv moj ortak Zole" pa sve do kraja te klavirske deonice, iz nekog čudnog razloga se uvek zaplačem.
Bila sam u Istri kao dete dugo u bolnici ali ništa nisam posetila osim tog mesta. Prošlo mnogo godina, malo sam posećivala Jadran i onda su došle crne godine rata i nikad stigla više tamo. Volela bi da dodjem ali više ne mogu, zdravlje ne sluzi. Slušam čarobnjaka Djoleta, pesmu divnu , on mi dočarava Istru.
Kada sam prvi put došla u Pulu, znala sam da je to oblast na Jadranu koju ću najviše voleti... Istra... Prošle su godine... I dalje to mislim, a i da ne mislim, Đole bi me već ubedio da se predomislim...
Ispada da je svaka njegova pjesma samo "vrh ledenog brijega" cjelokupne priče, kao centralno poglavlje jednog romana, ili skica za sliku punu ornamenata....Nevjerojatan senzibilitet....
Stihovi za večnost, za dobre i obične ljude.Ljude koje je spojio Đole,neopterećene mržnjom,šovinizmom i ostalim glupostima.Balaševizam se primio i živi u srcima dobronamernih i saosećajnih ljudi, ma gde živeli i ma kom se bogu molili.Svetlo za budućnost i stihovi za večnost.Hvala maestro, hvala za sve. I ne, ovo nije kraj, ovo je samo tek jedan od onih života...
Jučer se vraćamo sa mora i naiđe na radiju baš ova pjesma. Otpjevasmo je svi zajedno, prateći Đoleta i krivine magistrale prema Banja Luci. Kad pjesma završi, rekoh svojoj kćerci baš to....čitava priča stade u jedan stih..."...al tamo ne bi bila ista nego neka druga..." , a ona onako dječje naivno...A kako to tata!? Eeee draga moja, ni ja ne znah onomad.... Savršen stih. Ma bravo!!!
Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka, drugi peron lijevo… Ponavljam: Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, ta napokon Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka… Ecris, ma cherie. Ne oublies pas. Adieu… Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru… Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta? I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru? I reče da je stigla tog jutra iz Dižona. Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom). Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo… Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža… I nije rekla ništa (nasmešila se samo). I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem. Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem… - Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile… - Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive… I, eto nas. U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom… Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom. Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet… Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne. Negde od Tarske vale, od obale… Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi? Kao da stiže glavom car u Kanfanar. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Važi, sve ćemo to imati u vidu… Pa, da… Nas tri drugara, lovci na šanse… Tri musketara iz ravne provanse… “Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet… Istra je naša! L’Istria è nostra! Važi, al’ momentalno naša je i vozdra! Tu je stvar čista: Čija je Istra, njegov je svet. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Dobro, sve ćemo to imati u vidu… Majica, farke i espadrile… Paradna uniforma naše eskadrile. Palac na cesti… Gde li ću sresti onu iz sna? I put do raja, svejedno umori… I brzi voz na kraju uspori… I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna). Taj dan je bio dosta duži od drugih dana… Plava laguna, Via Flengi i Funtana… I tad stao nam je tip sa kombijem, pa do Umaga s tim hipi zombijem… Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć. Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju, ko trag bikinija na koži otprilike traju… Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji… Ma, super mi je sve to, po curica za leto… Vreme na revers uzeto. Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše. Svoj je vrtela film, što je OK sasvim, svako bira svoj lik. Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor, vrapčić košavom nošen… I toliko od nas… Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik. I mahala mi dugo sa prozora vagona… I pisala mi (posle) da pamti sunce juga… I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona… Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… Ni traga.
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru… Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta? I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru? I reče da je stigla tog jutra iz Dižona. Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom). Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo… Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža… I nije rekla ništa (nasmešila se samo). I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem. Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem… - Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile… - Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive… I, eto nas. U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom… Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom. Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet… Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne. Negde od Tarske vale, od obale… Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi? Kao da stiže glavom car u Kanfanar. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Važi, sve ćemo to imati u vidu… Pa, da… Nas tri drugara, lovci na šanse… Tri musketara iz ravne provanse… “Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet… Istra je naša! L’Istria è nostra! Važi, al’ momentalno naša je i vozdra! Tu je stvar čista: Čija je Istra, njegov je svet. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Dobro, sve ćemo to imati u vidu… Majica, farke i espadrile… Paradna uniforma naše eskadrile. Palac na cesti… Gde li ću sresti onu iz sna? I put do raja, svejedno umori… I brzi voz na kraju uspori… I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna). Taj dan je bio dosta duži od drugih dana… Plava laguna, Via Flengi i Funtana… I tad stao nam je tip sa kombijem, pa do Umaga s tim hipi zombijem… Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć. Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju, ko trag bikinija na koži otprilike traju… Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji… Ma, super mi je sve to, po curica za leto… Vreme na revers uzeto. Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše. Svoj je vrtela film, što je OK sasvim, svako bira svoj lik. Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor, vrapčić košavom nošen… I toliko od nas… Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik. I mahala mi dugo sa prozora vagona… I pisala mi (posle) da pamti sunce juga… I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona… Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… Ni traga.
Koliko samo ljubavi treba imati da napišeš ovakve stihove, oda o prelijepoj Istri u najboljoj mogućoj Đoletovoj verziji❤
I tako ... samo sklopis oci i odgledas jedan predivan film
Prvi put cujem ovu pjesmu i placem,nikad nisam bio u Istri,nikad ni dotakao Djoleta ,ali oni su sad tu u oku, u suzi ,neznam ..... 💔
.........
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta,
sam čekao autobus i svirao gitaru…
Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta?
I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru?
I reče da je stigla tog jutra iz Dižona.
Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom).
Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona,
Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo…
Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža…
I nije rekla ništa (nasmešila se samo).
I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem.
Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem…
- Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile…
- Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive…
I, eto nas.
U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom…
Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom.
Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet…
Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne.
Negde od Tarske vale, od obale…
Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi?
Kao da stiže glavom car u Kanfanar.
“Istra je naša!”
Pisalo je na kamenom zidu…
“L’Istria è nostra!”
Važi, sve ćemo to imati u vidu…
Pa, da…
Nas tri drugara, lovci na šanse…
Tri musketara iz ravne provanse…
“Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet…
Istra je naša! L’Istria è nostra!
Važi, al’ momentalno naša je i vozdra!
Tu je stvar čista:
Čija je Istra, njegov je svet.
“Istra je naša!”
Pisalo je na kamenom zidu…
“L’Istria è nostra!”
Dobro, sve ćemo to imati u vidu…
Majica, farke i espadrile…
Paradna uniforma naše eskadrile.
Palac na cesti…
Gde li ću sresti onu iz sna?
I put do raja, svejedno umori…
I brzi voz na kraju uspori…
I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna).
Taj dan je bio dosta duži od drugih dana…
Plava laguna, Via Flengi i Funtana…
I tad stao nam je tip sa kombijem,
pa do Umaga s tim hipi zombijem…
Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć.
Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju,
ko trag bikinija na koži otprilike traju…
Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji…
Ma, super mi je sve to, po curica za leto…
Vreme na revers uzeto.
Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti,
neka u dobru, neka u zlu ali uz nju.
A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše.
Svoj je vrtela film, što je OK sasvim,
svako bira svoj lik.
Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor,
vrapčić košavom nošen…
I toliko od nas…
Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik.
I mahala mi dugo sa prozora vagona…
I pisala mi (posle) da pamti sunce juga…
I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona…
Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
Ni traga.
U pesmu stao letnji ljubavni roman, stale pouke o životu i još mnogo, mnogo toga.
.... taj dan je bio dosta duži od drugih dana....
Pa koliko treba nečega u čoveku da bi napisao ovako nešto.......
A tek....
..... A'l moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti.....
neka u dobru.... neka u zlu.....
ALI UZ NJU......
BESKRAJNO jedan jedini i neponovljivi....
Kada čujem onaj klavirski deo gde počinje sa "a za sve je kriv moj ortak Zole" pa sve do kraja te klavirske deonice, iz nekog čudnog razloga se uvek zaplačem.
Ja sam je tek juče čuo prvi puta (?!), i bio sam dobar do Ćićarije... Onda sam puko'. Eto, dobro sam i izdrž'o. Danas je slušam opet.
"Čija je Istra njegov je svet" _ Đole Ti si stvarno Mađioničar!
Bila sam u Istri kao dete dugo u bolnici ali ništa nisam posetila osim tog mesta. Prošlo mnogo godina, malo sam posećivala Jadran i onda su došle crne godine rata i nikad stigla više tamo. Volela bi da dodjem ali više ne mogu, zdravlje ne sluzi. Slušam čarobnjaka Djoleta, pesmu divnu , on mi dočarava Istru.
Kada sam prvi put došla u Pulu, znala sam da je to oblast na Jadranu koju ću najviše voleti... Istra... Prošle su godine... I dalje to mislim, a i da ne mislim, Đole bi me već ubedio da se predomislim...
Samo zaklopiti oči i uzivati u svakoj noti, riječi, filmu... Maestroo ❤️❤️❤️❤️
Ispada da je svaka njegova pjesma samo "vrh ledenog brijega" cjelokupne priče, kao centralno poglavlje jednog romana, ili skica za sliku punu ornamenata....Nevjerojatan senzibilitet....
Svaka Đoletova pesma je jedan film, il" barem roman. Nikada, niko neće pisati ovako...
I moram ovdje onu dovesti pored koje cu sva ljeta provesti, neka u dobru neka u zlu al uz nju
Prava rapsodija.. ceo film pred očima... i tako divno sve snimljeno
Stihovi za večnost, za dobre i obične ljude.Ljude koje je spojio Đole,neopterećene mržnjom,šovinizmom i ostalim glupostima.Balaševizam se primio i živi u srcima dobronamernih i saosećajnih ljudi, ma gde živeli i ma kom se bogu molili.Svetlo za budućnost i stihovi za večnost.Hvala maestro, hvala za sve. I ne, ovo nije kraj, ovo je samo tek jedan od onih života...
Kralj! Ovo je jače od originala...
Bio do Istre par dana, fantasticno.
Pjesma moje mladosti... jos uvijek jedna od najboljih!
Hvala mojoj Legendi Gospodinu Djordju Balasevicu . Moj duboki Respekt.
Stihoklepac, skladatelj, pacifist: ponajveći umjetnik i čovjek kojeg je jugoslavenska zemlja iznjedrila.
Eh, meni trebalo 30 godina da skontam stih "...al' tamo ne bi bila ista nego neka druga..." Kako se ljudi samo promene...
Jučer se vraćamo sa mora i naiđe na radiju baš ova pjesma. Otpjevasmo je svi zajedno, prateći Đoleta i krivine magistrale prema Banja Luci. Kad pjesma završi, rekoh svojoj kćerci baš to....čitava priča stade u jedan stih..."...al tamo ne bi bila ista nego neka druga..." , a ona onako dječje naivno...A kako to tata!? Eeee draga moja, ni ja ne znah onomad.... Savršen stih. Ma bravo!!!
Đole riječima slika slike.
Fenomenalana slika Istre, pozdrav iz Beograda.
Pozdrav tebi iz Istre
Suza ponekad pecne, ali ne napravi plik💔
boze, koiliko je ovo lepo....
Kako je ovo mocno...
Vrh iznad svih
Ah koliko samo ovo leta vraca unazad...
...u vrijeme dok je još bila stara autobusna stanica u Puli.
Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka, drugi peron lijevo…
Ponavljam: Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, ta napokon Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka…
Ecris, ma cherie. Ne oublies pas. Adieu…
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta,
sam čekao autobus i svirao gitaru…
Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta?
I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru?
I reče da je stigla tog jutra iz Dižona.
Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom).
Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona,
Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo…
Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža…
I nije rekla ništa (nasmešila se samo).
I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem.
Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem…
- Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile…
- Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive…
I, eto nas.
U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom…
Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom.
Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet…
Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne.
Negde od Tarske vale, od obale…
Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi?
Kao da stiže glavom car u Kanfanar.
“Istra je naša!”
Pisalo je na kamenom zidu…
“L’Istria è nostra!”
Važi, sve ćemo to imati u vidu…
Pa, da…
Nas tri drugara, lovci na šanse…
Tri musketara iz ravne provanse…
“Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet…
Istra je naša! L’Istria è nostra!
Važi, al’ momentalno naša je i vozdra!
Tu je stvar čista:
Čija je Istra, njegov je svet.
“Istra je naša!”
Pisalo je na kamenom zidu…
“L’Istria è nostra!”
Dobro, sve ćemo to imati u vidu…
Majica, farke i espadrile…
Paradna uniforma naše eskadrile.
Palac na cesti…
Gde li ću sresti onu iz sna?
I put do raja, svejedno umori…
I brzi voz na kraju uspori…
I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna).
Taj dan je bio dosta duži od drugih dana…
Plava laguna, Via Flengi i Funtana…
I tad stao nam je tip sa kombijem,
pa do Umaga s tim hipi zombijem…
Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć.
Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju,
ko trag bikinija na koži otprilike traju…
Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji…
Ma, super mi je sve to, po curica za leto…
Vreme na revers uzeto.
Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti,
neka u dobru, neka u zlu ali uz nju.
A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše.
Svoj je vrtela film, što je OK sasvim,
svako bira svoj lik.
Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor,
vrapčić košavom nošen…
I toliko od nas…
Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik.
I mahala mi dugo sa prozora vagona…
I pisala mi (posle) da pamti sunce juga…
I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona…
Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga…
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,
mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim…
Našoj ljubavi - ni traga…
Ni traga.
Kakav čovek !
danas prvi put čujem tu pjesmu , koji sam seljak!
😂
Beautiful song !!
legenda!!!
I eto nas... 💕💕💕
👍
Ima veci kompliment Istri? Nema sigurno
"Ovo je moj grad..."
"Pa, malo je i moj."
Lepo
❤❤❤
💜
🌞👍😉
❤️🧡💛
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru… Tad sela je kraj mene… I pitala da l’ smeta? I znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru? I reče da je stigla tog jutra iz Dižona. Odvedoh je u mali restoran (s dobrom klopom). Uz sendviče i kafu, onako, iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A sutra sve je bilo ko da se dugo znamo… Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža… I nije rekla ništa (nasmešila se samo). I pružila mi ruke… Kao sebe da mi pruža… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem. Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem… - Ajmo mi u Istru - reko je - tamo žive vile… - Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive… I, eto nas. U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom… Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom. Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet… Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne. Negde od Tarske vale, od obale… Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi? Kao da stiže glavom car u Kanfanar. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Važi, sve ćemo to imati u vidu… Pa, da… Nas tri drugara, lovci na šanse… Tri musketara iz ravne provanse… “Leto je loto…” - to je naš moto, s cveta na cvet… Istra je naša! L’Istria è nostra! Važi, al’ momentalno naša je i vozdra! Tu je stvar čista: Čija je Istra, njegov je svet. “Istra je naša!” Pisalo je na kamenom zidu… “L’Istria è nostra!” Dobro, sve ćemo to imati u vidu… Majica, farke i espadrile… Paradna uniforma naše eskadrile. Palac na cesti… Gde li ću sresti onu iz sna? I put do raja, svejedno umori… I brzi voz na kraju uspori… I malo zatim sreo sam Katrin (što se već zna). Taj dan je bio dosta duži od drugih dana… Plava laguna, Via Flengi i Funtana… I tad stao nam je tip sa kombijem, pa do Umaga s tim hipi zombijem… Gde je sa sestrom htela do hotela, pa laku noć. Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju, ko trag bikinija na koži otprilike traju… Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji… Ma, super mi je sve to, po curica za leto… Vreme na revers uzeto. Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. A što se tiče Katrin, samo bi kučkin sin nešto rekao loše. Svoj je vrtela film, što je OK sasvim, svako bira svoj lik. Mali prepadnut stvor, mali spetljani čvor, vrapčić košavom nošen… I toliko od nas… Suza pecne na čas al’ ne ostavi plik. I mahala mi dugo sa prozora vagona… I pisala mi (posle) da pamti sunce juga… I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona… Al’… Tamo ne bi bila ista… Nego neka druga… Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin… Sve je sada samo dim… Našoj ljubavi - ni traga… Ni traga.