❤ја имам преко седамдесет год.,сећам се како је наш деда нама деци певао ову песму,запамтила сам је за цео живот! У првом разреду основне шк. Сам рецитовала учитељици,целу напамет,оне се дивила ичудила! Хвала ти, господине,народни песниче,што си ово забележип за сва времена,јер је никдад мигде мисам срела у књигама!
Дивно, поучно, дирљиво, родољубиво. Све врсте љубави су прожете кроз ову пјесму. Да је пусте среће да ми одрастамо на оваквим пјесмама и учимо их у школама.
Pesmu "Mrve hleba" znao je deda Dmitar Radojević iz sela Prilipac kod Užičke Požege.On je preneo svome unuku tj. meni Ljubiši Kovačeviću.Ja sam pesmu recitovao u osnovnoj školi a mnogo kasnije predao Vučku Tomčiću predsedniku guslarskog društva u Beogradu i zamolio ga da neko od guslara otpeva ovu pesmu uz gusle.Drago mi je ako sam ja bio taj koji je doprineo da se pesma otpeva uz gusle.Ova pesma je blago koje treba sačuvati.
Ovu pesmu je recitovao moj pok.otac Slavomir Stanisic 1933.godine.Zapamtio je za ceo svoj zivot(do 87 svoje godine).Meni ju je cesto govorio. Veliko hvala sto sam saznao malo vise o njoj.Retko lepa i POUCNA pesma. Veliko hvala .
Мрве хљеба Пуче пушка, а за њоме Витешки се поклич зачу: „Ко је соко, шири крила, Ено Турци на Морачу!“ Оде поклич кроз сва брда И свако се племе крете; Мартинићи први чуше, Први они у бој лете. „Збогом ђедо, ево боја! Чујеш како брда хуче? Да окушам срећу своју Мене млада жеља вуче. Иако сам јоште нејак, Ја већ умем пушком бити; Ако мислиш да не умем Бојак ће ме научити.“ Тако зборећ` млади Мићун Ђеда љуби, пушку спрема; А рукама ђед га пипа- Јер очњега вида нема. „Пођи, пођи мој соколе!“ Слепи старац тихо збори „Ти си јоште цигла свећа, Која слепом старцу гори, Ти још никад ниси био, Ђе јунаци крвцу лију; А ђедо те пратит` не мож` Ја како ће без очију? Пипери су соколови, Вјешти боју, вични кланцу; Закрилиће младост твоју, Довешће те здрава старцу.“ Старац слепи, јунак стари Што ј` у боју живот пров`о Учи младог свог унука, Па на крају рече ово: „Кад сједнете да се руча, И кад падну мрве хљеба, Покупи их и донеси, То ми сине, за лек треба. Приснило се ноћас мени Да ћу опет прогледати, Ако станем мрве с боја Ја на очи превијати. Узми ову бјелу торбу, Напуни је, сине мили, Ал` мрвама само оним Што би људи погазили.“ - И унук се млади закле, Да ће тако све чинити, Па весело у бој оде С Пиперима Турке бити. Ишла војска двадес`т дана, И сваки дан боја бјеше; Отераше турске чете, И до Таре продријеше. Па весело враћају се Сваки војник својој кући, И Пипери сви дођоше Завичају - пјевајући. Ал` Мићуна ту не бјеше, Њега нема проп`о негде Нестало га у планини, Нико не зна куд се зђеде. Слепи старац сузе рони Све јунаке редом срета: „Каж`те људи, ђе је Мићун? Што је било од ђетета?“ Једни ћуте, други зборе: - А свима је старца жао, - „Ми не знамо ђе је оста` Нит виђесмо кад је пао. Млад и нејак ал је јунак, Међ` првима свуд је био; Сваког дана борисмо се, А он нас је соколио.“ Сузама се старац гуши, Нит` што једе нит` што пије; На студен је камен пао, По камену сузе лије. Кад је прошло десет дана, Стеже старац горку тугу, Па он зове Мартиниће На подушје свом унуку. Скупило се цјело племе, Ију, пију, ко шта воле, И за душу Мићунову Покрај чаше Бога моле. Наједанпут с врх бријега Пушка пуче, пјесма чу се „То је Мићун!“ - неко рече, - „Весео је, пјева му се !“ Поскочише ноге лаге И сви у глас закликташе: Излетјеше на кршеве Те Мићуна дочекаше. Само слепи старац оста Ни крочити он не може; Руке шири и уздише: „Велики си, Боже, Боже!“ У то Мићун к њему стиже, А рјеч му је била прва: „Опрости ми, добри ђедо, Ја ти нисам дон`о мрва. Та бијах ти напунио Ево пуну торбу ову; Ал` у шуми кад бијасмо - Што Јеловик шуму зову. Сустигосмо турске чете, Отвори се битка веља. Припуцаше шарке пушке, Затресе се црна земља. Колико је гођ дрвета Иза сваког пушка бије, Пипери се раставили Два заједно ниђе није. Ја огрезох међу Турке, Палим пушке, молим с` Богу; Ал` кад сунце хтеде заћи, Удари ми зрно ногу. И ја падох испод јеле, Она склопи вите гране; Ништа за се нисам знао Све до оне зоре сјајне. А кад свану свуд тишина, Осврћем се тамо - амо; Ниђе нико не чује се, - Густа, пуста шума само. Купим снагу да се дигнем, Ал` на ноге не мож` стати; Нога ми је сва у крви, А немам је чим опрати. Ниже мене поток тече Ја га чујем ђе жубори; Руке горе, чело гори, А жеђ срце да умори. Одвучем се побаучке, Те се воде ту напијем, Ту разгледам моју рану, Оперем је и превијем. Али што ћу? - Ево глади Та нешто ми јести треба Шума нам је добра мајка, Али она нема хљеба. Тад се сјетих торбе ове Ђе су мрве и корице; Кад позобах две - три шаке Наситих се довољице. Тако прође седам дана, Седам дана, седам ноћи, Док се рана замладила Те из шуме могах поћи. Да не бјеше тих мрвица Не бих данас сунца глед`о; Али јаој, сада немам Теби лека, теби ђедо!“ Проговара старац слепи: „Благо мени до вијека! Ти се спаса` мојим леком; Ја и не шћах за се лека. Ја сам знао да у боју Често хране понестаје, Ја сам знао, сјећао се Мука глади колика је. Зато сам ти ја и река`: Купи мрве, купи коре! Јер ја знадем наше стене, Јер ја знадем наше горе. Ти ме не би ни послуша` Да сам каза` тебе ради; И ти би ми погинуо, Не од пушке, но од глади. Ја и не шћах за се лека, Моји дани већ се броје, Али тебе имам жива, Мој Мићуне, очи моје Љубомир М. Ненадовић (1826-1895)
❤ја имам преко седамдесет год.,сећам се како је наш деда нама деци певао ову песму,запамтила сам је за цео живот!
У првом разреду основне шк. Сам рецитовала учитељици,целу напамет,оне се дивила ичудила!
Хвала ти, господине,народни песниче,што си ово забележип за сва времена,јер је никдад мигде мисам срела у књигама!
Nikad ništa lepše u svom životu ne poslušah
Дивно, поучно, дирљиво, родољубиво. Све врсте љубави су прожете кроз ову пјесму. Да је пусте среће да ми одрастамо на оваквим пјесмама и учимо их у школама.
Legendarni Saša . . .
Pesmu "Mrve hleba" znao je deda Dmitar Radojević iz sela Prilipac kod Užičke Požege.On je preneo svome unuku tj. meni Ljubiši Kovačeviću.Ja sam pesmu recitovao u osnovnoj školi a mnogo kasnije predao Vučku Tomčiću predsedniku guslarskog društva u Beogradu i zamolio ga da neko od guslara otpeva ovu pesmu uz gusle.Drago mi je ako sam ja bio taj koji je doprineo da se pesma otpeva uz gusle.Ova pesma je blago koje treba sačuvati.
Emotivna pjesma koju prozima ljubav djeda prema unuku.Odlicna interpretacija.Bravo!
Prelepa pesma, jedna od mojih omiljenih na guslama.
Ovu pesmu je recitovao moj pok.otac Slavomir Stanisic 1933.godine.Zapamtio je za ceo svoj zivot(do 87 svoje godine).Meni ju je cesto govorio.
Veliko hvala sto sam saznao malo vise o njoj.Retko lepa i POUCNA pesma.
Veliko hvala .
Браво Сале,одлично си отпјевао,пјесма емотавна
Да ли неко има текс ове песме да ми пошаље, био бих јако захвалан.
Хвала браћо.
Мрве хљеба
Пуче пушка, а за њоме
Витешки се поклич зачу:
„Ко је соко, шири крила,
Ено Турци на Морачу!“
Оде поклич кроз сва брда
И свако се племе крете;
Мартинићи први чуше,
Први они у бој лете.
„Збогом ђедо, ево боја!
Чујеш како брда хуче?
Да окушам срећу своју
Мене млада жеља вуче.
Иако сам јоште нејак,
Ја већ умем пушком бити;
Ако мислиш да не умем
Бојак ће ме научити.“
Тако зборећ` млади Мићун
Ђеда љуби, пушку спрема;
А рукама ђед га пипа-
Јер очњега вида нема.
„Пођи, пођи мој соколе!“
Слепи старац тихо збори
„Ти си јоште цигла свећа,
Која слепом старцу гори,
Ти још никад ниси био,
Ђе јунаци крвцу лију;
А ђедо те пратит` не мож`
Ја како ће без очију?
Пипери су соколови,
Вјешти боју, вични кланцу;
Закрилиће младост твоју,
Довешће те здрава старцу.“
Старац слепи, јунак стари
Што ј` у боју живот пров`о
Учи младог свог унука,
Па на крају рече ово:
„Кад сједнете да се руча,
И кад падну мрве хљеба,
Покупи их и донеси,
То ми сине, за лек треба.
Приснило се ноћас мени
Да ћу опет прогледати,
Ако станем мрве с боја
Ја на очи превијати.
Узми ову бјелу торбу,
Напуни је, сине мили,
Ал` мрвама само оним
Што би људи погазили.“
- И унук се млади закле,
Да ће тако све чинити,
Па весело у бој оде
С Пиперима Турке бити.
Ишла војска двадес`т дана,
И сваки дан боја бјеше;
Отераше турске чете,
И до Таре продријеше.
Па весело враћају се
Сваки војник својој кући,
И Пипери сви дођоше
Завичају - пјевајући.
Ал` Мићуна ту не бјеше,
Њега нема проп`о негде
Нестало га у планини,
Нико не зна куд се зђеде.
Слепи старац сузе рони
Све јунаке редом срета:
„Каж`те људи, ђе је Мићун?
Што је било од ђетета?“
Једни ћуте, други зборе:
- А свима је старца жао, -
„Ми не знамо ђе је оста`
Нит виђесмо кад је пао.
Млад и нејак ал је јунак,
Међ` првима свуд је био;
Сваког дана борисмо се,
А он нас је соколио.“
Сузама се старац гуши,
Нит` што једе нит` што пије;
На студен је камен пао,
По камену сузе лије.
Кад је прошло десет дана,
Стеже старац горку тугу,
Па он зове Мартиниће
На подушје свом унуку.
Скупило се цјело племе,
Ију, пију, ко шта воле,
И за душу Мићунову
Покрај чаше Бога моле.
Наједанпут с врх бријега
Пушка пуче, пјесма чу се
„То је Мићун!“ - неко рече, -
„Весео је, пјева му се !“
Поскочише ноге лаге
И сви у глас закликташе:
Излетјеше на кршеве
Те Мићуна дочекаше.
Само слепи старац оста
Ни крочити он не може;
Руке шири и уздише:
„Велики си, Боже, Боже!“
У то Мићун к њему стиже,
А рјеч му је била прва:
„Опрости ми, добри ђедо,
Ја ти нисам дон`о мрва.
Та бијах ти напунио
Ево пуну торбу ову;
Ал` у шуми кад бијасмо
- Што Јеловик шуму зову.
Сустигосмо турске чете,
Отвори се битка веља.
Припуцаше шарке пушке,
Затресе се црна земља.
Колико је гођ дрвета
Иза сваког пушка бије,
Пипери се раставили
Два заједно ниђе није.
Ја огрезох међу Турке,
Палим пушке, молим с` Богу;
Ал` кад сунце хтеде заћи,
Удари ми зрно ногу.
И ја падох испод јеле,
Она склопи вите гране;
Ништа за се нисам знао
Све до оне зоре сјајне.
А кад свану свуд тишина,
Осврћем се тамо - амо;
Ниђе нико не чује се, -
Густа, пуста шума само.
Купим снагу да се дигнем,
Ал` на ноге не мож` стати;
Нога ми је сва у крви,
А немам је чим опрати.
Ниже мене поток тече
Ја га чујем ђе жубори;
Руке горе, чело гори,
А жеђ срце да умори.
Одвучем се побаучке,
Те се воде ту напијем,
Ту разгледам моју рану,
Оперем је и превијем.
Али што ћу? - Ево глади
Та нешто ми јести треба
Шума нам је добра мајка,
Али она нема хљеба.
Тад се сјетих торбе ове
Ђе су мрве и корице;
Кад позобах две - три шаке
Наситих се довољице.
Тако прође седам дана,
Седам дана, седам ноћи,
Док се рана замладила
Те из шуме могах поћи.
Да не бјеше тих мрвица
Не бих данас сунца глед`о;
Али јаој, сада немам
Теби лека, теби ђедо!“
Проговара старац слепи:
„Благо мени до вијека!
Ти се спаса` мојим леком;
Ја и не шћах за се лека.
Ја сам знао да у боју
Често хране понестаје,
Ја сам знао, сјећао се
Мука глади колика је.
Зато сам ти ја и река`:
Купи мрве, купи коре!
Јер ја знадем наше стене,
Јер ја знадем наше горе.
Ти ме не би ни послуша`
Да сам каза` тебе ради;
И ти би ми погинуо,
Не од пушке, но од глади.
Ја и не шћах за се лека,
Моји дани већ се броје,
Али тебе имам жива,
Мој Мићуне, очи моје
Љубомир М. Ненадовић (1826-1895)
Slusaj gusle Srpski rode! Nek te one podsete na tvoje pretke jer si ih ti zaboravio