КАДА ТЕ ПИТАЈУ ЗАШТО ПОСТИШ?! Отац Рафаило Бољевић

А што постиш? Замислите то питање, што постиш!? Таквог човека треба летвом клепити по глави, браћо и сестре! Таква дрскост! Што постим? А све умире, све је помрло. Погледај болести, погледај лудило, погледај наркомана, погледај секташа, погледај магије и црне и бјеле, и жуте, и црвене.
Погледај детету у собу, заинтересуј се мало, кад си му улазио у собу. Погледај шта гледа, погледај шта пуши, погледај шта уноси у вену, погледај са ким се дружи, погледај телевизију, прочитај штампу. И још ме питаш што постим!
Постим јер нећу да се мирим са тим, нећу да се мирим са трском коју ветар повија. Нећу у царске хаљине и меке хаљине, нећу у царске дворове, испуњене живим лешевима и демонским плесовима! Хоћу на позив Светога Јована да се одазовем. Хоћу и ја са њим, за њим да дочекам Цара Славе, Цара Небеског… Хоћу и ја да примим вечни живот!
Зато постим, зато у покајању живим, зато се исповедам, зато клечим, зато метанишем, зато идем у Цркву, зато читам, зато ова бројаница, зато овај крст, зато ова поклоничка путовања, зато ме више нема тамо, тамо, тамо и тамо, са овима и са онима! Није то потез у празно, него из празног у пуноћу живота! Не узимам ја себи овим што постим, него додајемо праву вредност! Додајем нову димензију у мом животу! Осмишљавам до сада потпуно бесмислен живот.
ЖИВОТ БЕЗ ВАСРКСЛОГА ГОСПОДА ЈЕ БРУКА И СРАМОТА, БРАЋО И СЕСТРЕ! То је плес са мртвима, то је долина смрти!