Đe reče Japan… Ja ne trpim kad drugi priča Zamaram se kad ćutim Poštenije je da ti to kažem Nego da pričaš A da te ne slušam Da te gledam u oči Kao da te slušam A da te ne čujem Nego punim usta I smišljam šta ću reći Čim ispregneš jezik I poturiš priču. Barem meni ne treba zboriti Kako to ne valja I kako bi bilo pametnije Ponekad i drugoga čuti Koliko bi bilo bolje Da sam drukčiji Bilo bi bolje za drugoga Ali za mene ne bi Svak’ misli šta je za njega bolje Jedino bih mogao slušati Kad bih mogao nekako Sam ispred sebe stati I sam sebi pričati ispočetka. Ne svidjam se ja ni sebi Meni je to najmanje milo To i mene zbunjuje Niko to ne mrzi koliko ja Meni to najteže pada Tu sam ja najviše oštećen Ali zar da čekam dok oštete priču Da je ni Bog ne može popraviti. I kad nešto pitam Odgovor me ne zanima Činim se čuo a ne čujem Znam šta bih čuo Ne tiče me se šta ko misli Nego šta ja mislim Ne znam šta ja mislim To jedino ne znam A šta misle i znaju drugi Znam koliko i oni. Da ti nešto kažem Pre nego počnem govoriti Rado bih te slušao Nema zbora Samo kad bi morao Da imam kad I da sam bez jezika I da mi nije poznato Pre nego što počneš I šta bi rekao i kako bi završio Ali i kad ćutim ja govorim u sebi A ono što kažem glasno Samo je krnjatak od toga Zato mi je lakše da kulučim i krampam Nego da slušam Puna jezika i prepunjenih obraza. Ćuti barem ti Zlatoust si kad ćutiš Fin si dok ne progovoriš Greota je da govoriš Kad ti ćutanje nije teret Drugo sam ja Ja govorim od nevolje Da me jezik ne udavi Ne dam da mi kidišu na jezik I da me razjeziče A neću ni ja dugo Pa pričaj kad odem. Po godinu sam sebe nagovaro Da nekoga saslušam Baš da vidim šta će reći Ali čini mi se nije ni zinuo Palac me prestigne I počne migati po čarapi I ne mogu mu ništa Ja hoću a palac neće Gledam ga a borim se sa palcem Sav sam pod uzbunom Smeškam se ali ne onome što priča Nego nečem drugom Bojim se videće s kim se borim A znam Bog me gleda I mislim palac je pametniji Nećeš ga slušati ako si čoek. I kad slušam Trudim se da ne slušam I kad se s nekim saglasim Ljutim se na sebe I što sam slušao I što sam se saglasio Duša mi je da kažem naopako Stidim se da govorim pravilno I neću da me popravljaju Znam da se tako ne kaže To nije ono što hoću da kažem. Pričaju a ništa ne govore Čim jednu izgovore moraju za njom A ne znaju koja im je sledeća Ni kud im koja ide Otme im se jezik pa čeketaju Jedno počnu a drugo ne završe Sve tetiljancije i pobrkotine Zaglave se ko voda u grliću Krkljaju kao prevrnuta boca. Niko nikoga ne sluša To su priče Ne čuju sebe a ne drugoga Nego ljudi lažu Za neke laži je šteta što su laži Ali ja da lažem neću Tobožslušaju pletipriču A da ih pitaš šta je ko rekao Ni jedan ne bi znao Svak bi pričao svoju priču Ovo svak zna samo ja priznajem Niko me ne nagoni nego ja hoću. Niko sa mnom ne može Neće to niko da trpi Svi su me ostavili Ne volim nikoga A najmanje sebe Usko mi je pod nebom A kamoli u prsima Nemam nikoga sem sebe A sebe sam najželjeniji Ne ume niko da me čuje A jedva sebe slušam Sam sam sebi dosadio Jedan se bio našao Kao evo ti I izdržao što ne bi niko I kupio me s tim Ali i one je tu skoro zavapijao Ne mogu više I iskočio preko vrata Preko kojih ćeš iskočiti i ti. Niko mi ne dolazi Niti ja kome idem Po jednoga uvatim Kao ovo tebe I pričam mu dok ne uteče A onda pričam sam sa sobom Pobijem tojagu predase Pa se na nju izdirem Rečima se zamajavam Na jezik se dočekujem Da se živ čujem Do ćutne minute A sve pričam ne bih li se setio Onoga što sam zaboravio. Ako ćemo pošteno Ni s kim i ne pričam Sem sa samim sobom Kad imam u sebe poverenja Ne mogu bez nikoga Ništa ni reći ni znati Malo ko može bez ikoga Ni drvo bez drveta Ni čoek bez čoeka Ali poneko može Kao bor osamnik E to drvo je junak E čoek je čoek Ako može sam. Nešto bih te pitao Da mi pravo kažeš Ali ti ćeš reći Hoću ako znadnem I ako je za kazivanje Kao da bih te ja pitao I što nije za kazivanje Pa što da te pitam Kad znam šta bi rekao. A ti znaš da ja znam Šta ti znaš i šta ne znaš I šta je za kazivanje a šta nije I da hoćeš da pričaš pričao bi Ne bi čekao da ja pitam Zato ću ja sva sam ispričati A ti slušaj i nemoj me prekidati Samo ladi usta i klimaj glavom Je li sve onako kako sam rekao Jesam li šta izostavio i oštetio Pa ako jesam pričaću iznovice. Sve hoću da ti kažem A uvek zaboravim Uzgred budi rečeno Ne kažem ja tebi ništa Nego gledam u tebe Ne u tebe nego u tvom pravcu Pa se čini da tebi pričam A ja ne pričam nikome Nego pričam svoju priču A gde god gledam Vidim ono o čemu mislim.
Matija Beckovic Legenda!!!!
Predivni Bećković i njegova fascinantna igra rečima
Legenda
Sjajno
Đe reče Japan…
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi bilo pametnije
Ponekad i drugoga čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak’ misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati ispočetka.
Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To i mene zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja mislim
To jedino ne znam
A šta misle i znaju drugi
Znam koliko i oni.
Da ti nešto kažem
Pre nego počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bi morao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.
Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.
Po godinu sam sebe nagovaro
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga a borim se sa palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečem drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio
Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću
Tobožslušaju pletipriču
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svak bi pričao svoju priču
Ovo svak zna samo ja priznajem
Niko me ne nagoni nego ja hoću.
Niko sa mnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikoga sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao evo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i one je tu skoro zavapijao
Ne mogu više
I iskočio preko vrata
Preko kojih ćeš iskočiti i ti.
Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Po jednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A onda pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sa samim sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Kao bor osamnik
E to drvo je junak
E čoek je čoek
Ako može sam.
Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadnem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da ja pitam
Zato ću ja sva sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimaj glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovice.
Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.