AZIMUT i Vlada Radivojević 15 12 2024 GOSTI u SU peščari

Tradicionalno i uvek rado viđeni gosti u ovoj našoj peskovitoj pošumljenoj lepotici koja na svojstven i lako razumljiv način kazuje i pokazuje kada se gostu zaraduje.
Samo možda dvanaestak sati unazad ovom je pustarom kiša kvasila a nije trebalo ni tako duboko zaći pod okrilje ogolelih krošnji da nas sunce ogreje probijajući se kroza njih.
Od dole, sa humusnog tla, taj nikad zaboravljeni miris koji vraća i budi obamrle uspomene i čini radost, miris dobrim nakvašene stelje nakvašenog opalog lišča u prepoznatljivom jesenjem ugođaju. Kolona se kreće, razgovori se roje, ljudi se srodnih duša i jednakih stremljenja upoznaju i čine jedni drugima radost, obogaćuju ovu i onako već pozitivnom energijom ispunjenu srdačnost.
Neko beše rekao: jeste lepa je ova naša priroda, mami svojom blagodarnošću i neodoljivim zovom ali bez ljudi koji je gotive i vole nije savršena. Pripadamo ambijentu ako se u njemu lepo osećamo a taj osećaj po pravilu biva uvek uzvraćen pa ma to i mnogo kasnije spoznali.
Hodalo se kroz bar tri sektora sađena crnim borom i baš tu bismo darivani apotekarski čistim ozonom, pluća su se nadimala, bogatila i radovala. Za divno čudo ophrva nas na nekoliko mesta i već ozeleneli tepisi mlade, tek nikle tguste trave, činilo se kao da nam je neko tepih prostro. Jednostavno, da je čovek bio ma kako premoren, umoran ili smoren, u ovakvom ambijentu i sa ovakvim društvom sve pada negde u zaborav i javlja se osećaj kako na ovom svetu ništa nije nemoguće i nedostižno samo ako se tome teži, ako te to raduje.
Beše to jedan divno utrošeno nedeljno prepodne u društvu dobrih ljudi pa će tako ostati i zapisano u sećanju….

[@igorpavlovic5791]

Prelepo urađena reportaža, a prelep ambijent u kome sam lično uživao, ne savijajući se ipak da zubima vežem pertle. Hvala na svemu čika Pero i posebno na onom receptu.