Ceo kanal je fenomenalan. Odlino organizovan i sadržajan, neverovatna pomoć za studente ili predavače književnosti. Svaka čast za kvalitet snimaka, temeljno sam oduševljena. Samo napred :)
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek rođenjem došlu, sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka, na moj život pada. I, tako, bez groba, veselost je neka, u meni, rugoba. I, tako bez tela, duša mi je nevidljiva, i nevesela. Jednog proleća, i ja sam gorko znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne. A kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela. I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka, susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom. I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom. I, tako, bez tame, duh moj sa mračnim voćkama pokriva me. I, tako, bez imena, istom žalošću milujem brda neviđena.
A, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se svuda širi, u život pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i čula upokoje. I tako, bez reda, mladost uvijam mirom, snegova i leda. I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta. A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka;
A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj smeh rasut, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva, u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva, svuda, gde ja volim. I, tako, bez reči, duh će moj sve tuđe smrti da zaleči. I, tako, bez traga, rasuće mi ruka živa tela mojih draga. Jer ljubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka. I, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških gora, I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića. Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i zavičaj oblačan. I, tako, bez kretnje, tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje. I, tako, bez znaka, dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.
teškim, neveselim. I ovde, reku jednu vidim, pod svojim telom, da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu. A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom, i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista, vidim da je, u ranom umiranju, moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista. I, mesto moje sudbe, sa užasom novim, susrećem davni život, bolan i prozračan.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj, dve zaspale, bolne, dojke ne daju da se glasnim krikom baci po trešnjama, što mi ostadoše u zavičaju. I, mesto da vodim, pogledom zelenim, kao pre, reku što se sliva, da skačem, ko Mesec, po gorama pustim, i zažarene šume da potpirim, sad, plavim i gustim, snegom i ledom, smešeći se, mirnim sve sto se zbiva. I, tako, bez veza, steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa duhom potamnelim, teškim, neveselim. Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim; tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene..
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore. I, tako, bez zvuka, smeh će moj padati, sa nebeskog luka. I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja. Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa. Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davnom, mladom, pod sremskim vinogradom. Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem i ja, da duhom potamnelim,
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem. I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, 'tica. I, tako bez stanka, teturam se vidikom, bez prestanka. Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke priležem, pa ćutim, ali, pod vodama, zavičaj već vidim, otkud pođoh, posut lišćem žutim i rasutim.
I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati pitoma. Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto. Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira. Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brda zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
Najveci liricar u srpskom rodu! Uzviseno i velicanstveno...❤
Ivo Andric je rekao :Svi pisci su u toku zivota postali pisci.Jedino je Milos Crnjanski rodjen kao pisac.
Beskrajnu ljubav zasluzio je ovaj beskrajni covek svojom beskrajnom velicinom.
Nas bozanski pesnik, Milos Crnjanski, zauvek☆
najjveca pjesma na naseem,jeziku
Kada cujem Ovog Coveka, uvek mi suza krene
@Pele Gacinovic ovaj glas odaje cistu i napacenu dusu
@Peter Kelner Zašto kome krene suza? Kakvo pitanje.
Dok ga slusas, shvatis koja je to knjizevna velicina i ...grudi bole ...,pocivaj u Miru Velikanu!
Mora da je vrlo setno biti star i slušati/čitati Crnjanskog.
Ziveo IRIG i njegov Pesnik,vecno!
Ceo kanal je fenomenalan. Odlino organizovan i sadržajan, neverovatna pomoć za studente ili predavače književnosti. Svaka čast za kvalitet snimaka, temeljno sam oduševljena. Samo napred :)
Moj najdraži pesnik...
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.
I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.
Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
Svisnuću sada, to i ovde slutim za gomilom onom jednom davno mladom, pod Belocrkvanskim vinogradom..
I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.
I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
Kakve je stihove napisao sa svojih 27 godina..kao da su potekle od čoveka koga je pregazilo sve..vreme, uspomene, bol..kao pomiren sa skorom smrću
A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.
I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.
Božanstveno
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.
I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.
A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
Bravo.
A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.
I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.
Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.
I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
Stražilovo,moje Stražilovo....
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.
I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.
teškim, neveselim.
I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.
I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
Iriški šampion!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ziveo IRIG i njegov Pesnik,vecno!
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.
I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.
I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.
Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene..
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.
I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.
Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.
Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.
I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, 'tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.
Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.
i mene
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.
Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.
I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.
Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
tekst pesme imate na ovom linku
justsomelyrics(tacka)com/1221613/Milos-Crnjanski-Strazilovo-Lyrics