Поднебесје
Ако желиш да ти сунце осване у сну,
мораш дозволити роси да ти очисти ране,
зацели бесмисао,
обасја суноврате,
разлије боје по тмини која зјапи из средишта.
Мораш да васкрснеш из сете
са првим зраком,
уредно сложиш згужваног себе,
размрсиш гране да не би запео у њима,
закорачиш у јутро самозаборава
и сасвим свесно постанеш ништа.
Или све.
Знаш ли како настаје дуга?
Тако што никне шарено цвеће
на пољима поднебесја,
које смо посадили ми,
решени да процветамо у мраку,
упркос мраку,
обасјани сунцем које се пробудило у сну,
рањене звери,
припитомљене звери.
Јеси ли некад помислио
колико мора да су чудесне твоје висине
кад си способан да сагледаш оволику лепоту
и колико је широк загрљај кад у њега овај непреглед може да стане,
колико моћи у теби има да зауздаш бујицу љубави и нежности
и колико снаге да останеш понизан.
Овде душа може само о добру сневати.
Ако желиш да ти сунце осване у сну
мораш научити да будеш река,
да се разбијеш о чврста уверења,
прелијеш се преко својих граница,
течеш брже од времена,
мењаш се са облацима
и испариш са заблудама.
Зато хучи,
запенушај
и за маслачком се распрши посвуда.
Ти си слобода.
Буди стрпљив као пуж.
Буди мудар као пуж, изађи из себе.
Ако желиш да ти сунцем засија поднебесје, мораш и ти да осванеш.
Марија Вуковић Ђедовић